Originalni naslov: Un prophete
Scenario: Thomas Bidegain, Jacques Audiard
Uloge: Tahar Rakim, Niels Arestrup, Adel Bencherif, Hichem Yacoubi, Reda Kateb
Žanr: zatvorska drama
Trajanje: 155 minuta
Proizvodnja: Francuska/Italija, 2009.

Prorok je već treće remek-delo u rediteljskom opusu Audiarda. U Veoma diskretnom heroju se kroz kombinaciju igranog i kvazidokumentarnog poigrao sa problematičnim nasleđem francuskog otpora nacističkom okupatoru. Otkucaj koji je moje srce preskočilo predstavlja rimejk kakav se retko sreće – već odličan izvornik (Fingers Jamesa Tobacka) je nakon Audiardovog tretmana dobio na uglađenosti, kontemplativnosti i emotivnosti.

Prorok ponovo dokazuje Audriardovu odvažnost, ali i lakoću sa kojom pravi zaokret u odnosu na svoje ranije radove, i to u pravcu izraza najpogodnijeg za predočavanje priče koje se prihvatio. Kako se Prorok da podvesti u okvire surovih socijalnih drama, sasvim logično polazište je, reklo bi se, hladan, hiperveristički jezik dela Alana Clarkea (Scum). Međutim, tamo gde Clarke završava portrete izopštenika iz društva dosežući željenu poentu, Audiard oneobičava karakteristične prikaze kvaziegistencija u surovim društvenim okolnostima uz pomoć poetskog i oniričnog.

On do ekstrema dovodi realističnost koja mu potom posluži kao katapult do viših egzistencijalističko-ontoloških sfera. Njegov junak, sitni kriminalac utamničen na samom početku zločinačke karijere, zblanut, isprepadan, ali i voljan da roni u svom tom mulju postaje vodič kroz zaseban svet maglovitih razlika između ispravnog i opravdanog - u zatvoru ubija da bi se spasao, ali i dokazao, postaje pokorni sluga zatvorenika sa daleko boljim „pedigreom“, posredujući na taj način između dva sveta, i sriče prva slova odraslog života.

Audiardov junak spoznaje zakonitosti života i uprkos okrvavljenim rukama uspeva da zadrži čistotu duše i zgranutost nad surovim poretkom sveta sve manje po meri čoveka. Sa teretom na duši on, sputan u okruženju opipljivog užasa, uspeva da, i gonjen i potpomognut od strane svoje prve žrtve, izraste u diskretnog proroka za jednokratnu upotrebu i sa samo jednom svrhom – da iznađe put svoga spasenja.

Audiard bravurozno barata na oko oprečnim – verizmom i onirizmom, brutalnošću i emocionalnošću. A upravo je takva i gluma Tahara Rahima kome polazi za rukom da pronađe savršenu ravnotežu između spontanosti, inače svojstvene naturščicima i samokontrole profesionalca.

Audiardov zatvor je već viđena, ali time ne manje silovita metafora društva koje, čini se, dobrovoljno klizi put totalitarizma, hijerarhijske ustrojenosti svojstvene najranijim stupnjevima organizovanja društva i kotlu u kom opstanak možda deluje kao najbolja, ali ne nužno i smislena opcija. Zatvor u kom Malek uči najtananije finese mimikrije koincidira sa turbulentnim uličnim nemirima i danima Sarcozyjevog ministrovanja unutrašnjim poslovima, čime reditelj pravi kopču između ličnih i opštijih frontova, dajući Proroku i dimenziju društvene angažovanosti.

Međutim, Prorok je, poput Audriardovih prethodnih ostvarenja, prvenstveno suptilna intimistička drama o neukorenjenosti pojedinca bez obzira na okolnosti, stoga se otvorenija društvena kritika više podrazumeva, nego što se potencira. Malekov svet je dimenzija u kojoj oni koji se drznu da sanjaju bivaju nagrađeni pravom na još jedan san. Iz te perspektive i srećan kraj i naravoučenija možda i nisu prekopotrebni dobitak.