"Veliki plavi krug i u njemu…? "


Telo. Oklop. Oklop čega? Praznina, jeka? Automobil ostavljen na
parkingu, zaboravljen. Možda je vlasnik umro, ili samo ne može da
se seti gde je parkirao svoj auto. Prvo su se spuvale gume. Zatim
je neko skinuo točkove. Čini mi se da je to bio model luksuznog
sportskog "mercedesa". U pitanju je bio ozbiljan udes. Teško da se
tu moglo nešto uraditi. Možda uz iznimne troškove. Pokrenuti to
mišićavo, još uvek divno telo coupea, metalik-teget boje. Bilo mi
je zaista žao kada sam video da je neko skinuo točkove. Ili su otišli
sami, otkotrljali se. Lešinar - za neku siću koju je mogao dobiti na
otpadu ili buvljaku. Ali nije se na tome svršilo. Redom, sitniji,
lakši delovi, retrovizori, farovi, ručica menjača, šoferšajbna, zatim
sedišta presvučena kožom i na kraju je izvađen sam motor, zapravo,
prvo karburator, pa onda motor. Srce. Brzo je to išlo. U džungli telo
se brzo pokvari, počne da se raspada, da zaudara. Zato su tu lešinari,
to je ta drevna higijena. Sada se na parkingu sjaji samo tamnoljubičasta
školjka kao ljuska uskršnjeg jajeta. Ljubičastoplava boja otvara kutijicu
sa mirisima koji bude nemoguća sećanja. Ipak zadnja klupa je ostala,
nisu mogli da je iščupaju. Udobna fotelja ili čak mali otoman, presvučen
telećim boksom u drap boji. Jedne večeri, kasno se vraćajući kući, kojoj
mi se zapravo i nije išlo, uvukao sam se u olupinu. Legao sam na sedište
koje je još uvek mirisalo na kožu i čarobni holandski lulaš. Nedostajala
mi je samo muzika, pa da tu i prespavam. Skupio sam se na sedištu i
razmišljao o vlasniku.Ko bi to mogao biti? Možda je on ipak živ? Preko
novinskog oglasa prodaje auto u delovima. "Trgovac organima!" Šta vam treba,
izvolite, uzmite i sami, košta toliko i toliko. Možda će nakupiti novca
još za novi "trabant". Daj šta daš. I nije baš neka filozofija.
Produžiti,nastaviti život na drugom nivou. Čovek je skromno biće, sklono
preživljavanju. Znam to iz ličnog iskustva. Divim se "mercedesu" ali
i "trabant" je dobar makar da opasno smrdi. Jednog trenutka otvorio
sam kasetu koja je zjapila prazna. Nešto je prijatno zamirisalo.
Vanila i sandalovina, miris okeana? Na samom dnu video sam neki
predmet, neku knjižicu. Možda je to bila saobraćajna dozvola ili
vozačka dozvola vlasnika? Nisam smeo da je uzmem, da je otvorim.
Imao sam neko osećanje da je vlasnik ipak mrtav, da je nastradao,
da je njegova smrt dovela do svega ovog, iako nisam primetio nigde
tragove krvi. Na više mesta svetlucala su samo bela zrnca, nekakav
beli prah. Liznuo sam volan: bio je slan. Ako je zaista u kaseti bila
vozačka dozvola, čiju sliku bih ugledao? Iako, to je bilo malo
verovatno. Uostalom, kakvog je to imalo značaja u ovoj situaciji?

Olupina više nije pripadala nikome, ili je pripadala svakom. Trenutno
sam ja bio njen vlasnik. No, da li je baš bilo tako? Osećao sam kako
me čarobni miris lulaša uspavljuje, tonuo sam u san. Počeo sam sve
češće da navraćam u olupinu. Čim bih imao neki problem sa gostima,
stan mi je inače uvek bio otvoren i pun gostiju koji su s vremenom
imali običaj da se osile, uzimao bih vreću za spavanje i pravac
parking. Naravno, poneo bih i vokmen sa kasetama. Uvukao bih se
u olupinu, skupio se u vreći kao fetus, na zadnjem sedištu, stavio
slušalice vokmena iz kojih je u moje uši direktno uviralo Debisijevo
"More" ili Malerov adagio, veliki talas iz Desete simfonije, i ugođaj je
bio kompletan. Inače, muzika mi je uvek bila najistrajniji pratilac.
Olupina je postala veoma značajna činjenica u mom ionako dosadnom
skromnom životarenju. Živeo sam u strahu da bi neko mogao da mi
uzme ovo skrovište, neka gradska služba za uklanjanje otpada ili
neki lopov ili trgovac metalom. Ali tu sam bio nemoćan, morao sam
verovati da do toga ipak neće doći. Sa lopovom sam možda i mogao
da izađem nekako na kraj, ali kako sa službom? No, možda se pojavi
i sam vlasnik, što bi bilo čak interesantno. Bio bi to zgodan momenat
da se upoznam sa nekim ko je vozio tako divan automobil. Lepo sam
uredio unutrašnjost olupine. Zalepio sam najlone na mesto
šoferšajbne i prozora koji su svi bili poskidani. Imao sam i malu
gasnu lampu koja je prijatno osvetljavala unutrašnjost. Slušao sam
tako dobovanje kiše po metalnom krovu ali sam bio i skriveni svedok
raznih događanja na ulici. Najčešće sam čuo neki razgovor prolaznika,
ponekad i neku svađu, pa i tuču. Bezobrazna limanska mladež
pobrinula se da mi naročito noću ne bude dosadno. Ali posle mesec
dana već nisam više uživao, osećao sam skučenost prostora a često
mi je bilo i hladno. Međutim, nazad u stan nisam mogao, sa gostima
sam sve teže izlazio na kraj. Poslednji put sam im rekao da mogu svi
da se čiste, na šta je krenuo opšti smeh, neki su se čak valjali po
podu. Posebno me je nervirao jedan debeli glavonja koji je frfl jao i
pljuvao na sve strane. Uvek je vodio glavnu reč. Nisam mu čak
čestito ni ime znao, neko ga je doveo. Rekao mi je: Jefste, to je tfoj
stan, prijaftelju, ali šta sa tim, pa nismo dotle došli, valjda smo
prefazišli tu ideju o prifatnoj sfojini. U ostalom, ti sediš dole u onom
auftu iako nije tfoj, da li si nekog piftao za dozfolu? Ostao sam bez
teksta. Ipak, pokušao sam nešto da mu objasnim, ali u trenutku
sam osetio veliki zamor i odustao sam. Ostali su samo ćutali, znali
su dobro da nisam spreman da zovem policiju u pomoć. Iako mi je
bilo muka od svega, morao sam da dolazim u stan makar da obavim
veliku nuždu ili da se ponekad istuširam. Uvek sam imao nešto
novca iako zaista ne znam odakle mi, od koga sam taj novac dobijao,
ili to nisam želeo da znam, ali to je bilo tek toliko da preživim, sa
tom svotom nisam mogao nikud da mrdnem, nije mi padalo na
pamet da nekud otputujem, što je možda bilo neko rešenje. Kada
bih se probudio ujutru, prilično ukočenih udova, prvo bih otišao u
obližnju poslastičarnicu da kupim šnit švarcvald torte, zatim bih se
vratio u olupinu i sedeći na zadnjem sedištu sa slašću jeo. Školjka
se pitanje kolika je bila moć moje mašte, snaga moje uobrazilje.

Posmatrajući noću poklopac motora, video sam ponekad tamnoplavu
površinu Okeana iznad koje je nisko svetlucala večernja zvezda.
Nekada je taj divni auto sigurno klizio autostradom koju su
zapljuskivali talasi okeana. Ali često mi je bilo hladno, veoma hladno.
Možda mi je bio potreban neko da me zagreje. Jednog trena imao
sam snažan osećaj da je vlasnik auta sigurno bila žena, svi znaci su
govorili u prilog te vizije, žena ili devojka koja je pušila lulu. Lulu?
Bio sam ubeđen da nije bio u pitanju muškarac. Ein Mädchen des
zerbrechenes Herzes. Kako je ona izgledala? Pokušavao sam da je
zamislim, ali nisam nikako mogao da stvorim neki konkretniji lik.
Plavuša ili crnka? Možda crnkinja, neka mulatkinja, mala crna
devojka? Verovatno sam mogao da rešim tu nedoumicu, samo da
otvorim vozačku dozvolu koja je, izgleda, ležala na dnu kasete, ali
se nisam usuđivao. Nisam želeo da razbijem iluziju, da se razočaram.
Jedne večeri, dok sam prilazio olupini učinilo mi se kao da unutra
ima nekoga. Kada sam uskočio u moje skrovište, već spreman na rat
do istrebljenja, na svoje veliko iznenađenje, tamo sam, na zadnjem
sedištu, zatekao jedno crno mače koje me je začuđeno gledalo svoji
krupnim tirkiznim očima. Hteo sam odmah da ga izbacim napolje, ali
sam se predomislio. Pouzdano sam znao da su mačke povezane sa
virusima, pogotovo crne. Pojava crne mačke značila je sigurnu
infl uencu, visoku temperaturu, povraćanje i glavobolju. Crno mače
je pak značilo samo malo povišenu temperaturu, lakšu virozu, što
mi je i odgovaralo s obzirom da mi je stalno bilo hladno. Dakle,
ostavio sam ga. Inače, vreme sam uglavnom provodio u uspomenama,
u sećanjima na neka bolja vremena. Na primer: vozim se mojom, tj.
očevom, fenikscrvenom "bubom", Jadranskom magistralom. Dole, u
ponorima je nemirno tamnoljubičasto more. Na nizbrdici se stuštim
i prestignem jedan mercedes koji vozi neka devojka čija se
narandžasta kosa vijori na vetru. Na prvoj uzbrdici ona me pak kao
od šale stiže i prestiže, merdžan je to, u prolazu mi još mahne.

Ali na sledećoj nizbrdici je opet prestižem, sada ja njoj mahnem.
I tako, nizbrdica-uzbrdica, dok ne izađosmo na čistinu, na pravac,
kada ona dodaje gas i nestaje začas u daljini. Nisam više mogao da
je pratim. Ali ipak još uvek vidim na nekih dvestotinak metara tamnu
konturu mercedesa kako udara u zaštitnu ogradu, a zatim se survava
u more. Počinjem da vrištim, uskoro prolazim pored mesta nesreće
ne zaustavljajući se, znam da ne mogu ništa da pomognem.
Provodim užasnu noć u jednom kampu, mučen grižom savesti. Da li
sam ja prouzrokovao udes? U svakom slučaju, da se nismo "fl ekali",
sigurno ne bi došlo do nesreće. Ali sutradan vidim u novinama
naslov: "Dve devojke u dva mercedesa u moru u razmaku od deset
minuta". Izvesna Gerda Anderšon (27) iz Danske se spasla pošto je
sa Magistrale sa svojim mercedesom sletela u more. Na sreću, nije
bila vezana pojasom, tako da je ispala iz auta u vodu, a zatim
isplivala na obalu. Laknulo mi je, sreća me je pogledala, tj. tu
devojku. Doživeo sam neopisivu radost. Ali dalje čitam: druga
ženska osoba, po tvrdnji svedoka, koja je posle samo desetak
minuta sletela, takođe mercedesom, u more, na istom mestu
nestala je, nije pronađena i pretpostavlja se da se utopila. I dandanas
mi se lice ozari, a zatim smrkne kada se setim toga. Zaista,
posle nedelju dana dobio sam groznicu, temperatura nije bila visoka,
prolazila me je samo prijatna jeza, bez glavobolje i mučnine.
Uglavnom sam leškario u vreći, dok mi je mačka sedela na nogama,
nije se odmicala od mene, kao neki pas. Potrajalo je to tri-četir'
dana. Kada sam se probudio jedno jutro, od mačke nije bilo ni traga,
otišla je. Odmah sam znao da sam ozdravio i bilo mi je skoro žao
zbog toga.

Dok posmatram dole zasužnjeno more kako pljusaka, pomislim:
Šta je ta devojka očekivala od mene? Iako, među nogama imam
samo upražnjeno mesto, prazninu, što ona nije mogla ni naslutiti.
Ili možda da se zaustavimo na prvom parkingu i padnemo jedno
drugom u zagrljaj? Vrlo banalna priča. I učinilo mi se jednog
trenutka kao da vidim malu sirenu kako se diže iznad talasa koji
su u večitoj svađi, njen piskavi glasić jedva da je dopirao do moga
smaragdnog uha. Beše to poziv u pomoć koji nisam razumeo. Ali
čiji poziv u pomoć? Moj? More je sve nadjačavalo svojim šumom,
svojom večitom bukom koja je dopirala sa svih strana. I sa severa
i juga i sa zapada i istoka. Uvek je bilo tako. Zanesenost. Veliko
plavo O u koje padam beskonačno. Prenuo sam se i to priviđenje
je nestalo. Zapravo, nestajalo je i to na rate, u obliku sve manjih
ljubičastih paketića. Sećanje se delilo, smanjivalo, ali nikako nije
moglo da postane zaborav.

-Slobodan Tišma-