joomla templates

A+ R A-
09 Apr

ALMA I ALEKSANDAR Istaknuto

Ocijenite sadržaj
(5 Glasova)

 


ALMA

Sanjam, Aleksandre, svašta sanjam. Putujem vozom, lep je dan. Sunčan, proletnji ili letnji. Vreme miriše na cveće, na poljane što se smenjuju u mom pogledu. Ptice lete oko mene, iako sam u vozu. Lepe ptice, meni potpuno nepoznate. Sleću mi na ruku, na podignutu ruku, kljucaju moje laktove, ali to rade nežno, lepo, nikako svirepo. Nisu gladne, samo žele biti mile, Aleksandre. Mazim ih po malim, nežnim glavama. One se smeše. Cvrkuću kao da šapuću. Mislim da mi nešto žele reći, Aleksandre. Ja ih ne razumem, samo ih osećam, osećam njihovu dobrotu, njihovu ljubav i privrženost. Njihovi pogledi me razotkrivaju, dušom sam gola pred njima. I srećna, kao dete ili kao beba. Ja sam beba koja želi majku. Moja majka se zove Mirveta, Aleksandre. Preudala se kada sam imala dve godine. Otišla je sa čovekom u Australiju. Nikada je više nisam videla. Mala, sitna žena. Moj otac je mnogo voleo, Aleksandre. Bio je zaljubljen u nju. Moj dobri otac. Iako se oženio nekoliko godina posle njenog odlaska, iako je kleo i psovao, znam da je nikada nije prestao voleti. Moj Raif. Sahranili smo ga pre tri godine. Tumor na želucu. Sve sam ti to pričala, Aleksandre. Znam da znaš svaku moju priču, svaku reč svake priče, svako slovo svake reči. Dobar si ti čovek, Aleksandre. Znam da me voliš, znam da me voliš više nego što ću ja ikada moći da volim tebe, Aleksandre. Ti si moja ptica, dobri moj. Ptico, pusti me da odem. Molim te, ptico, molim te.

ALEKSANDAR

I ja sanjam, Alma. Sanjam drvo prepuno jabuka. Ima ih hiljadu, ili milion, broj je potpuno nebitan. Sve je to ista jabuka. Crvena, vrlo crvena, svetla i tamna istovremeno. Ja ih mazim, ćutim i mazim ih. Zanet sam. Dete sam od 10 godina, kao onog dana kada sam dobio sestru. Moja Biljana. Moja Biljica. Sada je udata. Bila je narkomanka, ali se izlečila. Udala se. Retko se čujemo, još ređe viđamo. Čuo sam da je imala neke operacije. Ništa nije htela da mi kaže, saznao sam od drugih ljudi. Nikada neće moći da postane majka. Mislim da nikada nije mogla da oprosti sebi što je mama umrla na porođaju. Otac se propio, ubrzo se oženio, posle godinu dana se razveo, onda je sve više tonuo u alkohol, da nam nije bilo bake, ne znam šta bi bilo sa nama, sa Biljom i sa mnom. Moja baka Svetlana, svetlost mog života.

Sijale su te jabuke iz sna, Alma, sijale su nekom čudnom bojom, lepom i privlačnom, zvale su me sebi, želele su da i ja postanem jabuka. Pružale su svoje prstiće prema meni. To nisu bili pravi prsti, bar ne onako kako mi vidimo i zamišljamo prste, ali ja sam znao da to jesu prsti, znao sam da me jabuke zovu, da me žele, traže da postanem deo njih. Probudio sam se i vrisnuo, mislio sam da će me svi čuti, ceo grad, cela država, ceo kosmos. Daj mi ruku, Alma, trebaš mi, želim te, ti si moja ljubav, Alma, i nikome te ne dam.

ALMA

Sećaš se kako sam bila depresivna kada si me upoznao, Aleksandre? Sada sam sigurna – ti si mi spasao život. Neprimetno sam tonula, gubila se u vlastitom postojanju, gubila dodirne tačke sa svetom, sa takozvanom realnošću. Sve češće sam uzimala bolovanje. Oduvek sam želela da budem profesorica, Aleksandre, da radim ono što volim. Kada sam te upoznala, bila sam na korak da dam otkaz u školi. Izgubila sam ljubav, izgubila sam veru; korak po korak, ti si me vratio životu, pokazao si mi da  svet nije tako ružan, da smo svi mi Janusi sa dva lica: ružno lice i lepo lice. Tužno lice i veselo lice. Lice demona i lice anđela. Lice deteta i lice starca. Lice zemlje i lice neba. Sada to znam zasigurno, Aleksandre. S pravom nosiš svoje ime, oduvek si me štitio, u tvojim rukama ja sam bila ptica – mažena i voljena, u tvom naručju, ja sam jabuka od zlata, Aleksandre. S pravom nosim svoje ime. Divan si čovek, Aleksandre, ali moraš me shvatiti, ja sam sada prinuđena da odem, moram krenuti dalje, Aleksandre. I ti moraš krenuti dalje. To je bolje za oboje. Pusti me, Aleksandre, pusti svoju pticu iz kaveza. Videćeš, oboje ćemo biti srećniji. Znaš da te nikada nisam lagala, Aleksandre. Možda sam samo... ponekad... ponešto... prećutala... oprosti mi, Aleksandre, oprosti mi, molim te.

ALEKSANDAR

Vodio sam lud život pre nego što sam tebe sreo, Alma. Ubistven, samoubistven. Tako sam želeo. Živeo sam na svoj način. Mrzeo sam alkoholičare i što sam ih više mrzeo, to sam više pio. Pio sam neprekidno. Spavao sam po parkovima, po birtijama, po sobičcima trulih i ubijenih žena, razočaranih pajaca kao što sam i sam bio. Napijali smo se i smejali, smejali smo se bez prekida. Orio se naš smeh u vremenu kada ništa nije bilo smešno sem nas samih. Želeo sam da dotaknem dno, Alma. Želeo sam da ljubim pod pun pikavaca, opušaka, pepela, želeo sam da osetim patnju, ali ne onu nametnutu, nebesku, želeo sam patnju po vlastitom izboru, hteo sam da sam budem nosioc svoje patnje, svoje bede, svoje gladi, svoje žeđi. Uživao sam u takvom životu, Alma. Bio sam svoja sudbina, rugao sam se i sebi i Bogu, samo sam se tada, tada i nikada pre niti posle toga, osećao jednakim Bogu. Moja pluća su bila vasiona, Alma, a ja sam bio vazduh u vlastitim plućima. Onda sam tebe sreo, Alma, nešto pre nego sam poželeo da se strmoglavim sa zgrade u kojoj sam prvi put osetio ženska usta. Spasila si mi život, Alma. Sada znam – nas dvoje smo suđeni jedno drugom, provešćemo čitavu večnost zajedno, Alma. Ti moja i ja tvoj.

ALMA

Već je treći dan kakao sanjam isti san, Aleksandre. Nikada ranije nisam sanjala isti san. Opet sam u vozu, gledam rascvetana polja, ptice lete oko mene. Sleću na moje laktove, šapuću mi, pričamo... sve isto ili skoro sve. Sada vidim i siluete čoveka i dečaka. Čovek je visok i plavokos. Snažan, ali dečečkog, vrlo nežnog lika. Dečak ima 10 godina, lep je, takođe plavokos, ima dugu tršavu kosu, poput dece kojoj nisu kratili kosu od rođenja. Obojica se smeše ili se meni čini da se smeše. Kada im uzvratim osmeh, njih dvojica nestaju. Nema ih. Ptice su još uvek tu, jednako vesele i srećne, ali njih nema. Tužna sam, Aleksandre, plaši me taj san. Reci mi, ti si moja sveznalica, šta taj san znači, zašto tri noći uzastopno sanjam isti san. Plašim se,  Aleksandre. Privij me uz sebe, reci mi da me voliš, reci mi da me voliš kako nikada nikog nisi voleo. Ti si predivan čovek, Aleksandre, zaslužuješ sve najbolje. Ti si moj zaštitnik. Ti si moj anđeo.

ALEKSANDAR

Čudno je sve to, Alma. Treću noć uzastopce sanjam isti san. I pamtim svaki detalj sna. Dečak sam star 10 godina. Prilazim prelepoj jabuci, gledam ih, dozivaju me, pričaju mi, čujem glas kako mi šapuće da se ne plašim. To je glas moje bake. Ne znam da li joj smem verovati, ponekad se đavo prerušava u osobe koje su nam drage. Obazriv sam, lagano se krećem prema jabuci, ne vidim niti osećam išta u zlo u tom drvu i njegovim plodovima. Naprotiv. Čujem još jedan ženski glas. Šapuće mi da priđem, želi da mi nešto kaže, šapne. Čudno je sve to, Alma. Sebe sam oduvek smatrao i hrabrim čovekom i kukavicom. U snu nema hrabrosti niti kukavičluka, samo postojanje, postojanje u lepoti, u dobroti, u svetlosti što nikada ne mine. To je tako lepo drvo, Alma. Drvo u prelepom sunčanom danu. Prolećnom ili letnjem sunčanom danu. Ne plašim se, prilazim mu i... budim se, Alma. Budim se i vrisnem, probudi me vlastiti vrisak. Ne idi od mene, Alma, volim te kako nikada nikog nisam voleo.

ALMA

Bila sam cvet, Aleksandre. Stidljvi neubrani cvet. Bila sam ponosna na sebe. Izrasla sam u lepu i privlačnu devojku. Momci su mi se udvarali, a meni je sve to bilo smešno. Sa 15 godina sam upoznala ljubav. Zaljubila sam se, Aleksandre, volela sam. Snažno i jako. On  je bio 6 godina stariji od mene. Čuvao me je, štitio, kada bi samo znao kako sam volela njegovu blizinu. Nikada nisam umela da mu kažem ne, Aleksandre. Kako odbiti svog zaštitnika, svoju ljubav. Živela sam svoj raj sa njim, Aleksandre, nikada nisam bila srećnija. Krili smo se, niko nije smeo da sazna za našu ljubav. Bili smo premladi. Bez obzira na razliku u godinama, mislim da sam bila zrelija od njega. On je ceo bio u instinktima, u emocijama, u afektima. Nije se mogao vezati ni za mesto ni za ljude. Imao je prelep glas, često mi je pevao. Kako sam samo volela, Aleksandre. Zar sam ikako mogla takvom čoveku reći ne, Aleksandre?

ALEKSANDAR

Sećam se kada smo se upoznali, Alma. Sećam se kada sam te prvi put video.  Raspravljala si se sa nekom budalom. Prišao sam i ućutkao ga. Rečima, argumentima. Povukao se. Bio sam ponosan na sebe, konačno sam uradio nešto dobro. Nije mi bilo potrebno više od pogleda da shvatim da si ti ona prava, Alma. Tek što sam izašao iz burne veze sa ženom koju sam voleo više od sebe. Mislio sam da posle nje nikada neću moći da volim. Mislio sam i pogrešio. Zavoleo sam tebe. Jednako strasno, jednako ludo i jednako snažno kao i nju. Prepustio sam se emocijama koje, inače, nikada nisam sputavao. Zavoleo sam te od prvog trenutka, Alma. Da, zbog svog života i izgubljene ljubavi, bio sam razoren, a ti si me sastavila. U tvojim rukama, postao sam slagalica sa osmehom. Nikada te neću dati drugom, Alma. Ti si moja jabuka, ja sam tvoja ptica zaštitnica. Mi smo jedno, Alma. Ti i ja, mi smo muškarac-žena, biće o kojem je Platon pisao. Sokratovom učeniku treba verovati, zar ne, Alma, zar ne, ljubavi moja?

ALMA

Peti dan i opet isti san, Aleksandre. Sve je kao i pre. A, oni me zovu, Aleksandre. Velike ruke onog čoveka i male ruke deteta. Zovu me, Aleksandre. Smeše se. Dva ista osmeha, Aleksandre. Dva ista osmeha me zovu sebi. I ja se nasmešim. Krenem ka njima, pa stanem. Lep je dan. Mi smo u prirodi. Piknik, Aleksandre. Delujemo kao porodica. Dete veselo trčakara oko nas. On me ljubi, ja njega ljubim. Volim u snu, Aleksandre. Varam te u snu, ali ne osećam krivicu zbog toga. Obedujemo, pričamo, ljubimo se sve troje. Moj Aleksandre, nikada nisam bila srećnija. Odjednom, vrtlog nas usisa i izbaci na dve strane. Oni su na jednoj, ja na drugoj. Blato između nas. Ja hrlim ka njima, oni hrle ka meni, ali se na korak od ponovnog sastavljanja, ne uspevamo dotaći. Kada bi samo video njihovu tugu i očaj, Aleksandre. Kada bi samo video oči tog mališana. Nesrećna i tužna, vraćam se u voz, oni mi mašu, zovu me, ja plačem. Postajem tamni kišoviti oblak na vedrom nebu, Aleksandre. Pusti me, dušo moja, tako ti naše ljubavi. Pusti me da odem.

ALEKSANDAR

Peta noć kako sanjam isti san. Jabuke, jabuke, jabuke. Glas moje bake što me zove. Glas moje majke što me zove. Da, uspeo sam da prepoznam drugi ženski glas. Zovu me obe. Kažu da im trebam, da me žele. Majka me odavno nije videla. Pita me za Bilju. Želi da me dodirne, da me oseti. Stojim ispred drva, tako lepog i primamljivog. Stojim i ćutim. Pričamo mislima. Znam šta me pitaju, odgovaram. Ali, one ne znaju da sam srećan čovek, Alma. One ne znaju da imam tebe. Niko mi drugi ne treba, ništa mi drugo nije potrebno sem tebe, Alma. Ti si moj svet, ti si moj svemir. Kada osetim da će me njih dve dotaći, privući sebi, eto spasonosnog vrtloga. Odvaja me od njih. Srećan sam, radujem se kada ugledam spasonosni vrtlog. One su tužne, ali ja sam srećan, imam tebe, Alma, imam sve što mi treba. Volim te, ljubavi moja.

ALMA

Zatrudnela sam, Aleksandre. Bremenita u 16. godini. Ćutala sam. Ni mom mladiću nisam smela reći. Ocu, ponajmanje. Mislim da bi me ubio da je saznao. Moj Zaštitnik se pogubio od straha kada sam mu rekla da nosim njegovo dete. Nestao je iz mog života. Nisam znala šta da radim, niti kome da se obratim. Majka mi nikada kao tada nije nedostajala. Prokleti ženski rod. Ostala sam sama sa detetom. Dete koje sam istovremeno mrzela i volela. Bila sam u šestom mesecu kada se moj Zaštitnik vratio u moj... u naš život. To nije više bio isti čovek, ali ni ja nisam bila onaj bezbrižni devojčurak. Krila sam svoj stomak kako sam znala i umela. Srećom po mene, otac je bio previše pijan ili zaokupljen samim sobom da bi primetio šta se dešava. U sedmom mesecu, konačno je primetio. U stvari, neko mu je rekao. Sećam se kako je uleteo u stan i šutnuo me u stomak. Pala sam na zemlju, ostala sam bez vazduha od siline udarca, par sati kasnije, ostala sam i bez bebe. Malo je falilo da umrem, da iskrvarim. Otac je rekao da je tako bolje, moj Zaštitnik je hteo da ubije mog oca. A, ja, ja sam sedela i ćutala. Čitala sam Hesea i Markesa. Pukovniku nema ko da piše. Ni meni nije imao ko da piše. Niti da me posavetuje. Kako se nositi sa vlastitim bolom. Zašto ne umreti kada želiš da umreš. Vratila sam se ocu. Oprostila sam mu na samrti, iako nije tražio moj oproštaj. Moj Zaštitnik se zaposlio kao policajac. Poginuo je na dužnosti. Drogirani sin nekog bogataša, pucao je na čoveka koga nikada pre toga nije video. Dva metka u stomak i metak posred lica. Sin bogataša je proglašen neuračunljivim, nikada nije osetio zatvor. A, ja, ja nisam mogla ni da plačem. Otupela sam, postala sam slani kamen, Aleksandre. Postala sam stub koji se kreće. Pusti me, Aleksandre. Ne dozvoli da me čekaju, uželela sam ih se. Da smo u priči ili u romanu, sada bi sveznajući pripovedač napisao da  su se Alma Smajlović i Aleksandar Jakovljević, vozili njegovim kolima po lepom i sunčanom danu, slušali muziku, a onda se posvađali zbog njene želje da prekine vezu sa njim, čovekom koji je voleo više od svih, ali i čovekom koga ona, emotivni bogalj, nikada nije uspela da zavoli onako kako on zaslužuje. Izbezumljen njenom željom, na trenutak je ispustio volan iz ruku, skrenuli su sa puta i udarili u drvo jabuke. Ona je poginula na licu mesta, on je živeo još nekoliko minuta, dovoljno da je čvrsto uhvati za ruku, dovoljno da svojom snagom volje obuhvati njen život i njenu smrt i postane vladaoc njene posleživotne sudbine.

Mrtvi smo, Aleksandre, pusti me da odem svojoj porodici, predugo me čekaju.

ALEKSANDAR

Zar ne vidiš cveće, Alma?

Zar ne čuješ ptice, Alma?

Zar ne znaš, Alma? Ti si

Jabuka. Ti si moja jabuka.

Zar ne shvataš, Alma?

Mi smo jedno, mi smo zajedno.

U svetu bez života – ni smrt ne postoji.

U svetu bez smrti – ni života nema.

Ti si moj život, Alma.

Ti si moja smrt, Alma.

Ti si moja večnost, Alma.

Ribe plivaju zbog tebe, Alma.

Vetar njiše grane zbog tebe, Alma.

Pčele cveće dišu zbog tebe, Alma.

A ja? Ja plivam i njišem grane i

Diše me cveće zbog tebe, Alma.

Zar ne vidiš, Alma?

Zar ne osećaš, Alma?

Mi smo živi, Alma.

Da, mi smo živi.

Vidi kakvu sam ti pesmu spevao. Nikakav sveznajući pripovedač ti ne bi mogao spevati ovakve stihove, Alma. Mi smo vlasnici naših života. Mi smo vlasnici naših smrti. Da smo deo priče ili romana, neko bi napisao da su se njih dvoje voleli od samog početka. Da, tako bi napisao. On voli nju, ona voli njega. To je priča bez kraja, Alma. Vanvremenska priča. Svaka veza ima svoje uspone i padove. Lepe i manje lepe trenutke. Da, i trenutak besa i nepažnje. Ništa što se ne može nadoknaditi. To drvo je samo nastavak naše priče, Alma. Moja ruka je u tvojoj ruci, Alma. Vrtlog nas vraća u isti dan, dan kada si rekla da želiš da popričamo o nama, Alma. Ti i ja, mi smo večnost, Alma. Volim te, ljubavi moja. Volim te zauvek.

K R A J

 

Joomla Templates and Joomla Extensions by ZooTemplate.Com
ljubodrag stojanovic

ljubodrag stojanovic

Ljubodrag Stojanović rodio se U Gnjilanu na Kosovu i Metohiji, a trenutno (a zašto, baš??) živi i radi u Nišu. Trenutno. Piše ko manijak, ne može da prestane...i rado bi podjelio malo svog poetsko-proznog, istorijsko-KVAZIpolitičkog pisanja. Izdao je nekoliko knjiga...čitavo njegovo razmišljanje vrti se uvijek oko napisane riječi.
''Sve što želim, dragi moji, je da u vama probudim neki osjećaj svojim napisanim''

Dodaj komentar


Security code
Osvjei

Predstavljamo

  • 1
  • 2
  • 3
Prev Next

Dža ili Bu u BBCCu

Dža ili Bu u BBCCu

  Beogradski punk rock bend Dža ili Bu postoji već nekih dvadeset i pet godina, u tom periodu su nastupili skoro u svim gradovima bivše Jugoslavije, večeras su po prvi put...

Prvi utisci benda Velahavle nakon koncer…

Prvi utisci benda Velahavle nakon koncerta u klubu BBCC

Sarajevski bend Velahavle, kojeg je Tuzlanska publika već imala priliku slušati uživo, sinoć je po prvi put svirao u lukavačkom BBCCu. O nastanku i sastavu benda, novim materijalima, te planovima...

Lukavačka "Peta Koksna"

Lukavačka

  U četvrtak,u lukavačkom BBCCu klubu održana je prva svirka „Pete Koksna“. Bend su oformili momci iz nekih bivših i sadašnjih lukavačkih sastava. Kada  i kako je nastao bend u ovoj...

Konkurs

  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
Prev Next

PHONE DOX Competition, Zagreb, Croatia

  Authors from all over the world are invited to submit their cell-phone-made documentary films (up to 15 minutes of running time). The films should in some way tackle the theme...

KONKURS ZA NAJBOLJU DOKUMENTARNU FOTOGRA…

POZIV NA UČEŠĆE KONKURS ZA NAJBOLJU DOKUMENTARNU FOTOGRAFIJU Tema: SAMO SOLIDARNOST!   Povodom Zumiraj Prava / Zoom Rights programa za mlade koji se održava u sklopu 7. Pravo Ljudski Film Festivala (7. - 12....

Osvojite 1000 KM za svoju biznis ideju

Nezaposleni ste ? Imate od 15 do 25 godina ? Želite da osvojite 1000 KM za svoju biznis ideju ? Centar za održivi razvoj implementira projekat koji će vam omogućiti edukaciju iz oblasti...

Konkurs za prijem honorarnih saradnika, …

  Nevladina organizacija “Balkanska omladinska agencija” objavljuje konkurs za prijem između 15 i 20 honorarnih saradnika, te isto toliko volontera. Projekat “Web magazine www.novinar.me”, koji je započet u septembru prošle godine,...

Konkurs za volontiranje "Prijavi se! Is…

Motivisana si, vredna i komunikativna osoba? Želiš da stekneš iskustvo i nova znanja? Volontiraj u Inicijativi za društvenu odgovornost! Ko smo mi? Inicijativu za društvenu odgovornost osnovala je grupa mladih entuzijasta u...

Kratka priča

  • 1
  • 2
  • 3
Prev Next

Muška (ili kako to vide žene)

umjela je da nosi u kosi par zvijezda po mraku dok sam spremao barku da se pustimo niz rijeku al nikad nije znala koliko je svaka zvijezda mala da umanji u meni za njom jeku znala je i...

Pjesma o kraju

krenem pa stanem negdje na pola osjećam da nestaje ona ljubav do bola i vidim da lagano tvoje ime blijedi i rascjep među nama je ono što slijedi sve što je moglo da...

Tišine

postoje neke riječi iz dubine koje se šapću kad među nas padnu tišine pa nas miluje svojim rukama bez boje odavno i moje misli kao pokisle stoje i gledaju kako se riječi pišu bez...

Zvuk

  • 1
  • 2
  • 3
Prev Next

Popups

Bend iz Sombora nastao leta 2006 kada je Andreju, Marku i Goranu prišla devojčica po imenu Olivera sa idejom da osnuje bend. Njena pobeda na Festivalu akustičarske muzike u Sivcu...

Dj Miss Mayra

Merima Dzubur aka DJ Miss Mayra rodjena je 22.2.1981. godine. Svoju DJ karijeru zapocela je 2000. godine u Tuzli, gradu u kojem danas zivi, radi i studira. U proteklom periodu,...

Slušaj! Jay Lumen

Jay Lumen (rođen kao Csaba Lumnitzer) se bavi muzikom još od ranog djetinjstva. Osam godina je pohadjao muzičku školu, gdje je stekao veoma dobru podlogu za daljnje bavljenje istom. Osim...

voice chat voice chat ksacol chat chat jro0o7 chat txt jr7e ll6 whcol